Erinnerungen

DE – Kritik von Irina Tomić,

Dozent an der Fakultät für zeitgenössische Kunst in Belgrad, Kurator der FSU-Galerie in Belgrad. Gewinnerin des renommierten Preises für junge Kunsthistoriker, der zum 43. Mal am Institut für Kunstgeschichte der Philosophischen Fakultät der Universität Belgrad verliehen wurde.

„Die Skulpturen von Vasilije Stojanović sind seine Träume. Die Träume, die ihn ausgewählt haben, nicht umgekehrt. Sie begannen sich zu formen, als er noch ein Junge war. Aber sie wollten nicht verschwinden wie manche Träume, sie wollten Ideen werden . So begannen sie aus jeder Erfahrung, jedem Wunsch und jedem Teil seines Lebens Gestalt anzunehmen. Schließlich formten sie sich zu einem ganzen Universum, das zunächst eine Traumwelt war, aber im Laufe der Jahre wurden sie zu Vorstellungen über die Welt und wie ein ganzer Mikrokosmos darin.
Aber er konnte sie nicht verlassen. Nicht weil sie unvollständig waren, nicht weil er sie nur zu seinem eigenen Vergnügen behalten wollte – niemals! – sondern weil er nicht glauben konnte, dass er ihnen die Form der Schönheit geben konnte, die sie verdienten. Aber er war der Einzige, der es konnte, denn er wurde vor langer Zeit ausgewählt.
So begannen die Ideen in ihm Wirklichkeit zu werden, sich zu verbreiten und zu entwickeln und wurden zu einer immer größeren Last, die er tragen musste. Sie verfolgten ihn jahrzehntelang. Am Ende wurde das Gewicht so unerträglich, dass er seine Unsicherheiten aufgrund seines mangelnden Selbstwertgefühls vergaß.
Schließlich begann er, sie zum Leben zu erwecken und nach außen zu tragen.
Die ausgestellten Werke von Vasilij Sojanović sind nur ein Teil der künstlerischen Schatzkammer, in der sowohl solche aus der Natur als auch solche, die nur vom Menschen geschaffen wurden, vereint sind. Zusammen stellen sie eine Synthese dar, die Natur und Kunst vereint, allerdings auf einem höheren Niveau, als es bei traditionellen Kunstschätzen üblich ist, da einige von Vasilies Skulpturen aus Gegenständen geformt sind, die im Alltag verwendet wurden. Er erweckt sie durch seine Arbeit zum Leben und gibt ihnen eine völlig neue Funktion und Bedeutung.
Abschließend sei noch eines angemerkt: Die Skulpturen von Vasilije Stojanović sind zwar aus der Ideenphase heraus entstanden, haben aber nie die Realität der Träume verloren.“

EN – Criticism by Irina Tomić,

Lecturer at the Faculty of Contemporary Art in Belgrade, curator of the FSU Gallery in Belgrade. Winner of the prestigious award for young art historians, which was awarded for the 43rd time at the Department of Art History, Faculty of Philosophy, University of Belgrade. „The sculptures of Vasilije Stojanović are his dreams. The dreams that chose him, not the other way around. They started to form when he was still a boy. But they didn’t want to disappear like some dreams, they wanted to become ideas. So, they began to take shape from every experience, every desire and every part of his life. Eventually they formed into a whole universe, which at the beginning is a dreamy world, but as the years passed, they became ideas about the world, and like a whole microcosm within it.
But he could not leave them. Not because they were incomplete, not because he wanted to keep them just for his own pleasure – not ever! – flee because he could not believe that he was able to give them the form of beauty that they deserved. But he was the one, the only one who could do it, because he was chosen a long time ago.
So the ideas started to come true in him, spread and develop, becoming an ever greater burden to bear. They haunted him for decades. In the end, the weight became so unbearable that he forgot his insecurities, due to his lack of self-esteem
Eventually, he began to bring them to life and to the outside world.The exhibited works of Vasilije Sojanović are only a part of the artistic treasury in which both those from nature and those created only by man are combined. Together they represent a synthesis that unites nature with art, but on a higher level than is usual in traditional art treasures, as some of Vasilie’s sculptures are formed from objects that were used in everyday life. He brings them to life through his work and gives them a completely new function and meaning.Finally, one thing that should be noted: it is true that Vasilije Stojanović’s sculptures grew out of the idea phase, but they never lost the reality of Dreams.”

FR – Critique d’Irina Tomić,

Maître de conférences à la Faculté d’art contemporain de Belgrade, conservateur de la Galerie FSU de Belgrade. Lauréate du prestigieux prix des jeunes historiens de l’art, décerné pour la 43e fois au Département d’histoire de l’art de la Faculté de philosophie de l’Université de Belgrade.

„Les sculptures de Vasilije Stojanović sont ses rêves. Les rêves qui l’ont choisi, et non l’inverse. Ils ont commencé à se former quand il était encore un garçon. Mais ils ne voulaient pas disparaître comme certains rêves, ils voulaient devenir des idées. “ Ainsi, ils ont commencé à prendre forme à partir de chaque expérience, de chaque désir et de chaque partie de sa vie. Finalement, ils se sont formés en un univers entier, qui au début est un monde de rêve, mais au fil des années, ils sont devenus des idées sur le monde. et comme tout un microcosme en son sein.
Mais il ne pouvait pas les quitter. Pas parce qu’ils étaient incomplets, pas parce qu’il voulait les garder juste pour son propre plaisir – jamais ! – fuir parce qu’il ne pouvait pas croire qu’il était capable de leur donner la forme de beauté qu’ils méritaient. Mais c’était lui, le seul qui pouvait le faire, car il avait été choisi depuis longtemps.
Alors les idées ont commencé à se réaliser en lui, à se répandre et à se développer, devenant un fardeau toujours plus lourd à porter. Ils l’ont hanté pendant des décennies. À la fin, le poids est devenu si insupportable qu’il a oublié ses insécurités, dues à son manque d’estime de soi.
Finalement, il a commencé à leur donner vie et à le monde extérieur.
Les œuvres exposées de Vasilieje Sojanović ne sont qu’une partie du trésor artistique dans lequel se combinent à la fois celles de la nature et celles créées uniquement par l’homme. Ensemble, ils représentent une synthèse qui unit la nature à l’art, mais à un niveau plus élevé que ce qui est habituel dans les trésors d’art traditionnels, car certaines sculptures de Vasilie sont formées à partir d’objets utilisés dans la vie quotidienne. Il leur donne vie à travers son œuvre et leur donne une fonction et un sens totalement nouveaux.
Enfin, il convient de noter une chose : s’il est vrai que les sculptures de Vasilije Stojanović sont nées de la phase d’idée, elles n’ont jamais perdu la réalité des rêves.

ES – Crítica de Irina Tomić,

Profesor de la Facultad de Arte Contemporáneo de Belgrado, curador de la Galería FSU de Belgrado. Ganadora del prestigioso premio para jóvenes historiadores del arte, concedido por 43ª vez en el Departamento de Historia del Arte de la Facultad de Filosofía de la Universidad de Belgrado.

„Las esculturas de Vasilij Stojanović son sus sueños. Los sueños que lo eligieron a él, y no al revés. Comenzaron a formarse cuando aún era un niño. Pero no querían desaparecer como algunos sueños, querían convertirse en ideas. .Así comenzaron a tomar forma de cada experiencia, de cada deseo y de cada parte de su vida. Con el tiempo se fueron formando todo un universo, que al principio es un mundo de ensueño, pero con el paso de los años se convirtieron en ideas sobre el mundo, y como todo un microcosmos en su interior.
Pero no podía dejarlos. No porque estuvieran incompletos, no porque quisiera conservarlos sólo para su propio placer… ¡nunca jamás! – huyó porque no podía creer que fuera capaz de darles la forma de belleza que merecían. Pero él era el único que podía hacerlo, porque fue elegido hace mucho tiempo.
Así las ideas comenzaron a hacerse realidad en él, a difundirse y desarrollarse, convirtiéndose en una carga cada vez mayor que soportar. Lo persiguieron durante décadas. Al final, el peso se volvió tan insoportable que olvidó sus inseguridades, debido a su falta de autoestima. Con el tiempo, empezó a darles vida y al mundo exterior. Las obras expuestas de Vasilij Sojanović son sólo una parte del tesoro artístico en el que se combinan tanto las procedentes de la naturaleza como las creadas exclusivamente por el hombre. Juntas representan una síntesis que une la naturaleza con el arte, pero a un nivel superior al habitual en los tesoros del arte tradicional, ya que algunas de las esculturas de Vasili están formadas a partir de objetos que se utilizaban en la vida cotidiana. Él les da vida a través de su trabajo y les da una función y un significado completamente nuevos.
Por último, cabe señalar una cosa: es cierto que las esculturas de Vasilij Stojanović surgieron de la fase de idea, pero nunca perdieron la realidad de los sueños.

SR – Критика Ирине Tomић, Доцент Факултета савремене уметности у Београду, Кустос Галерије ФСУ у Београду. Добитнице престижног признања за младе историчаре уметности које је додељено 43. пут на Одељењу за историју Уметности Филозофског факултета Универзитета у Београду.

„Скулптуре Василија Стојановића су његови снови. Снови који су њега изабрали, а не обрнуто. Они су почели да се образују док је био јиш дечак. Али они нису хтели да нестану као што неки снови, они су хтели да постану идеје. Тако су почели добијати облик из сваког искуства, сваки жеље и сваком дела нјеговог живота. На крају се створили у читав универзум, који је на почетку сањиви свет, али како су године пролазиле, постале су идеје о свету, и као цео микрокосмос унутар њега. Али он није могао да их остави. Нити јер су били непотпуни, нити зато што је желео да их задржи само за своје задовољство – не никад! – већ зато што није могао да верује да је у стању да им да облик лепоте како су заслужили. Али он је био тај, једини који је то могао, јер је био одавно изабран.
Дакле идеје су почеле да се остварују у њему, шире и развијају, постају све већи терет за ношење. Током деценија су га прогањале. На крају је тежина је постала толико неподношљива да је заборавио његову несигурности, због недостатка самопоштовања. На крају, он је почео да их доводи у живот и у спољни свет.
Изложена дела Василија Сојановића су само део уметничке ризнице у којима су обе стане оне из природе,  и оног које само човек ствара, спојене. Заједно они представљају синтезу која уједињује природу са уметношћу, али на вишем нивоу него што је то уобичајено у традиционалним уметничким ризницама, јер су неки од Василијевих скулптура формирани од предмета који су коришћени у свакодневном животу. Он их оживљава кроз свој рад и даје им потпуно нову функцију и значење.
На крају, једна ствар коју је схоудно напоменути: истина је да су скулптуре Василија Стојановића  све израсла из фазе идеје, али они никада нису изгубили реалност снова „.